Vladimir Tagić za BBC: Yugo Florida 'ljubavno pismo ocu', a Sablja prekretnica

Nema ničeg pretencioznog u Vladimiru Tagiću.

To sam pomislio kada sam prvi put gledao televizijsku seriju Jutro će promeniti sve, koja je 39-godišnjeg srpskog režisera i scenaristu izbacila na površinu balkanske kinematografske scene.

Govori o običnim ljudima i njihovim svakodnevnim problemima, poput emotivne i društvene nesnađenosti ili besparice, ali to njihove priče ne čini manje jedinstvenim.

Tagić je naziva „generacijskom pričom" o ljudima u tridesetim i četrdesetim godinama, kojoj i sam pripada.

„Osećao sam potrebu da o njoj govorim", kaže, jer joj dosad niko nije dao glas na filmu.

„Kroz Jutro sam dokazao sebi ono u šta sam duboko verovao: životi svih tih ljudi koje poznajem, ljudi u mom ili tvom okruženju, puni su 'soka' i priča vrednih da budu ispričane, koliko god delovali kao 'obični'", kaže režiser za BBC na srpskom.

„Kao da je umetnicima dozvoljeno da se bave samo velikim i važnim temama, ali šta su velike i važne teme?

„Ja ih ne delim tako", dodaje.

Sličan utisak imao sam po gledanju Tagićevog debitantskog dugometražnog filma Yugo Florida, inspirisanog smrću oca i načinom na koji se nosio sa gubitkom.

Kada sam izašao iz bioskopa, pomislio sam kako nikada nisam video tako veran prikaz odnosa oca i sina na Balkanu.

Dok sa rediteljem šetam ulicama njegovog rodnog Mladenovca, najsiromašnije beogradske opštine udaljene pedesetak kilometara od centra srpske prestonice, još jednom imam isti osećaj.

Ogrnut smeđom jaknom govori ispred garaže kod koje je u filmu parkirana stara jugo florida, gotovo se stapa sa vratima na kojoj su izmešana rđa i bordo farba.

O životu i umetnosti govori onako kako ih prikazuje na filmu: realno, ogoljeno i bez komlikovanih reči, savršenog srećnog kraja, ali uz prisustvo nade.

Na isti način pričao je za BBC i o serijama Sablja i Deca zla, u kojima obrađuje istinite događaje i iznosi kritiku sistema, kao i o poziciji filmskih radnika i studentskim protestima u Srbiji.

Između Beograda i provincije, filma i književnosti

Radnja gotovo svih Tagićevih serija, kratkih filmova i dugometražnog filma paralelno se odvija u Beogradu i manjim, provincijskim mestima.

I život režisera podeljen je na dve polovine: prvu je proveo u Mladenovcu, a od početka studija, pre gotovo dve decenije, preselio se u Beograd.

Odrastanje tokom ratnih 1990-ih u maloj sredini naziva „teškim i izazovnim", ali napominje da je voleo mesto u kojem se razvijao i ljude koji su ga okruživali.

„Postojala je muzička i kulturna scena, rokenrol bendovi, tu se od ulaska u pubertet formirao moj identitet, jer tada počinješ da tražiš nešto, pojavljuju se pitanja u glavi na koja nemaš odgovor i glad da se zadovolje ta pitanja", priča Tagić.

Umetnost, pre svega muzika kojom je tada počeo da se bavi svirajući gitaru, u takvoj sredini i vremenu bez interneta i lako dostupnih sadržaja, bila je „slamka spasa".

„Nudila mi je nekakav smisao, odgovore, hranila je nešto u meni - prvo muzika, a preko nje, polako, i film", dodaje.

Rodni gradić ga je, kako kaže, „formirao i odredio", pa je i danas u svemu što piše ili snima.

„Uvek mi je zanimljiva ta dinamika Beograda i provincije, zanimljivi su mi životi ljudi koji su napustili rodni grad napustili, došli u Beograd i onda su stalno u vezi sa tim rodnim gradom, vraćaju mu se, u njemu je bitan deo njih, ali više nije onaj koji je bio - postaje nešto drugo.

„Time dobijam nešto autentično moje, tačan presek onoga što jesam u trenutku kada me neka priča inspiriše", objašnjava Tagić.

Pogledajte: Putevima 'Yugo Floride' - isečak iz razgovora sa Vladimirom Tagićem

O Sablji i 'izgubljenoj nadi'

Kada je 5. oktobra 2000. smenjena vlast Slobodana Miloševića, bivšeg jugoslovenskog predsednika, i njegove Socijalističke partije Srbije (SPS), Vladimir je imao 14 godina.

Politika ga nije zanimala, ali će se to promeniti dve i po godine kasnije.

Tog 12. marta 2003. u dvorištu zgrade Vlade Srbije, u strogom centru Beograda, ubijen je tadašnji premijer Zoran Đinđić.

Bio je to, kaže, „trenutak kada se politički probudio" srednjoškolac koji je ponajviše mario za muziku.

„Sećam se momenta u kojem mi otac saopštava da je ubijen Đinđić: sedim i sviram gitaru sa slušalicama na ušima, on ulazi u sobu i kaže: 'Ti slušaš muziku, a ubili su ti premijera'.

„Potpuno mi je bilo nejasno šta se događa, ali sam onda dane proveo gledajući tu poteru i opsesivno analizirajući lica sa poternice", priseća se reditelj dve decenije kasnije.

Stanje u srpskom društvu 2026. vidi kao kontinuitet vremena u kojem je Đinđić ubijen, ali i onog iz mračnih 1990-ih.

„Postojale su veće ili manje šanse da se taj kontinuitet prekine, Đinđić je bio neka naša šansa, a strašno je kada vam šansa bude sasečena u korenu.

„To je tragedija jednog naroda, jer je to bilo ubijanje nade, šanse i ideje."

Njegova generacija je, dodaje, zbog toga „previše rano odustala od ideje da je promena moguća".

„Tu šansu bismo možda iskoristili, možda i ne bismo, možda bismo se i razočarali u tog Đinđića.

„Ali barem bismo imali pravo da se razočaramo, a ovako nam je oduzeto", priča Tagić.

• Zoran Đinđić: „Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu"
• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta 2003.
• Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo

Kao i u drugim delima, pečat događaja na njegov život bio je motiv da snimi seriju Sablja, emitovanoj 2024. u kojoj Tagić potpisuje scenario i režiju.

Iako je nagrađena na nekoliko festivala, među kojima su oni u francuskom Kanu i kineskom Šangaju, reakcije publike su bile raznolike - od velikih pohvala do oštrih kritika.

Vladimir je takve komentare i očekivao, jer do tada ovaj događaj iz bliske istorije nije obrađen u filmovima i serijama, iako o njemu „svako ima mišljenje".

„Svestan sam da sam mogao da radim mnogo bezbolnije stvari, da manje upadam u oči i da me manje ljudi kritikuju, ali na to sam bio spreman, jer znam da je ono što smo uradili odgovorno prema istini o tom događaju.

„Bilo mi je važno da napravimo seriju vrednu imena tog čoveka i verujem da smo u tome uspeli.

„Ona je naš spomenik njemu", dodaje Tagić.

Danas kaže da mu je to bio „najzahtevniji i najveći zadatak", ali da je to serija na koju je najponosniji u dosadašnjoj karijeri.

• Ko je ko u seriji „Sablja“
• Serija „Sablja" o ubistvu Đinđića i policijskoj akciji nagrađena u Kanu
• Jutro će promeniti sve: O generaciji bez iluzija

'Jutro sve promeniti neće'

Tagić je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti upisao je iz trećeg pokušaja, a u međuvremenu je studirao opštu književnost na Filološkom fakultetu.

Tih godina je dosta čitao, posebno klasike svetske književnosti, što mu je pomoglo u kasnijem pisanju scenarija za serije i filmove.

„Čitajući sva ta velika dela shvataš da jedino što ti ovom svetu imaš da ponudiš jeste ono što je prošlo kroz tebe ili ono što ti jesi, jedino što te odvaja od bilo koga drugog je tvoj doživljaj sveta", napominje.

Primenio je to i u seriji Jutro će promeniti sve.

Tagić je učestvovao u pisanju scenarija i režiji, a serija je od 2018, kada je prvi put emitovana, postala simbol generacije milenijalaca.

Glavni junaci Ljuba, Saša, Filip i Anđela su „naši prijatelji, naši životi, naše sudbine", zbog čega je verovatno serija i omiljena među ljudima te generacije, smatra Tagić.

U njoj nema glamura, luksuza, nesvakidašnjih zapleta.

Samo život tridesetogodišnjaka u Beogradu, oličen u stihu pesme uvodne špice 'Jutro sve promeniti neće'.

„Bila je to potreba da se prenese šta znači živeti, odrasti, napuniti 30 godina, voleti, biti ostavljen, ne moći da odgovoriš na pitanje šta znači uspeh i šta je tvoj smisao na Zemlji", opisuje Tagić.

Ovakav tip serije, koji oslikava duh odrastanja jedne generacije u jednom gradu, u Srbiji nije snimljen gotovo pola veka, dodaje.

„Naša jedina i poslednja genracijska serija bila je Grlom u jagode iz 1970-ih, koja prikazuje kako su odrastali naši roditelji", smatra Vladimir.

Jutro mu je pomoglo da se probije na sceni, iako je do tada iza sebe već imao kratke filmove Žicka, Izlaz u slučaju opasnosti i Stevan M. Živković.

Glavni junaci iz serije ne menjaju život naglavačke i ne žive srećno do kraja života, već samo nastavljaju, manje ili više, sličan život.

Jer, tako je i u stvarnosti, gde „nema savršeno srećnih krajeva", kaže Tagić.

„To bi izneverilo duh serije koja nosi slatko-gorki ukus - 'neke bitke smo dobili, neke izgubili' i tome morate da ostanete verni.

„Želeo sam da kada ljudi pogledaju odjavnu špicu serije i dalje veruju da ti likovi postoje, da i dalje žive u Beogradu", dodaje.

Vožnja jugo floridom

Sličnu poruku Tagić šalje i u debitantskom dugometražnom filmu Yugo Florida.

Sa zrelošću, dolaze nove vrste problema.

Dve godine posle smrti oca 2016, Tagić je počeo da piše scenario, a sedam je ukupno prošlo do premijere u bioskopima.

U međuvremenu je pisao još tri filmska scenarija, od kojih je odustajao, jer nije uspevao da prikupi novac za snimanje, kaže.

Film mu je bio potreban kao „neka vrsta terapije i ličnog suočavanja sa očevom smrću", dodaje.

„Počeo sam od emocije, želje da prenesem tu poetsku istinu o trenutku kada prestaješ da budeš dete - bez obzira na to koliko imaš godina, detinjstvo ti se završava kada ostaješ bez roditelja", prepričava Tagić.

Bio je to prvi put da pravi delo po sopstvenoj priči, iako priznaje da u scenariju ima i dosta fikcije.

Zorana, lika koji se suočava sa gubitkom, igra Andrija Kuzmanović, a za to je na Sarajevskom filmskom festivalu dobio nagradu za najbolju glavnu mušku ulogu.

Njegovog teško bolesnog oca igra Nikola Pejaković, a njih dvojica za kratko vreme pokušavaju da izgrade odnos i nadoknade vreme koje prethodno nisu proveli zajedno.

Autentični prikaz odnosa oca i sina je postojao u scenariju, ali su ga Pejaković i Kuzmanović dodatno nadogradili, kaže Tagić.

Ipak, dodaje da otac iz filma nije toliko sličan njegovom.

„Moj otac je bio dramatično topliji čovek od Vese, Zoranovog oca u filmu.

„Film je na neki način ljubavno pismo njemu", priča Tagić.

Radnja filma je sporija, a u mnogim kadrovima glumci pričaju priču bez pomeranja usana ili gestikulacije.

Kadrovi su mračni, vreme tmurno, a enterijeri stanova oslikavaju vreme koje je davno prošlo.

„Kroz takva osećanja sam prolazio kad sam izgubio oca i shvatio sam kako film poetski i vizuelno treba da izgleda, kao kada sam gledao fotografije koje sam napravio u periodu kada mi je otac bio bolestan.

„Iako je ovaj film realizam, on je zapravo i subjektivizam - kako se glavni lik oseća, takav je i svet oko njega", dodaje.

Iza Vese, filmskog oca, na kraju ostaju samo neke obične, male stvari.

Kore od mandarine na radijatoru, stare naočare, napola otvorene ukrštene reči.

„Svrha je da pomisliš 'juče je bio tu, a sada ga više nema i nikada ga više neće biti', da bi bilo lepo da ste imali još malo vremena", objašnjava reditelj.

• Grupa: Generacijska serija sa ekipom koja razume probleme mladih u Srbiji
• Mali vodič za „Porodicu" - ko je ko
• Milan Marić za BBC o seriji Porodica: „To su bili pregovori sa mirisom baruta u nosu"

O protestima i statusu umetnika u Srbiji

Rediteljeve nade da su moguće društvene promene, od kojih je njegova generacija privremeno odustala početkom 21. veka, oživele su pre više od godinu dana.

Još jednom je tragičan događaj bio okidač - pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, prilikom kog je poginulo 16 ljudi.

Ubrzo su pokrenuti protesti širom zemlje predvođeni studentima, a sve je počelo na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), koji je Tagić pre dve decenije pohađao.

„Ovo što se dešava je važno i veliko, bez obzira kako se završilo, a verujem da će se završiti našom pobedom.

„Borimo se da spasimo sopstvenu zemlju. Mislim da je to važno, pa makar i u tome ne uspeli trenutno", tvrdi 39-godišnji umetnik, koji javno podržava studentske proteste i blokade od njihovog početka.

Sada, za razliku od postpetooktobarskog perioda, veruje da od toga neće odustati.

„Koliko god utopistička bila borba za bolje društvo, ne smeš da odustaneš od promene, jer težnja da živiš u boljem društvu tvoj život čini smislenim, pogotovo ako živiš u Srbiji, koja je trenutno nažalost daleko od bilo čega dobrog", kaže Tagić.

Ali podrška antivladinim protestima ima cenu za filmske radnike.

Filmski centar Srbije (FCS) već godinu i po dana nije raspisivao konkurse za finansiranje filmova, a poslednji je sproveden 2024.

„Nikad gore nije bilo. Danas je u Srbiji nemoguće snimiti film ili seriju", smatra Tagić.

„Ne znam da li su ljudi svesni koliki broj filmskih radnika nema posao i koliko porodica je uskraćeno za osnovne potrebe.

„Ja sam među uspešnijima u Srbiji, a trenutno nemam posao", dodaje.

Ne radi se, kako kaže, samo o njemu i njegovim kolegama, već i onima koji bi sutra mogli to da postanu.

„Šta je sa mlađima od mene, koji još ništa nisu snimili i tek treba da dobiju šansu?

„Šta je sa ljudima koji imaju potrebu za tim sadržajem, sa nekim klincem koji sam ja bio 1990-ih?", pita se Tagić.

Ukazuje i na situaciju u pravosuđu, usled pritisaka izvršne vlasti na deo tužilačkog sistema, među kojima je i Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK).

Manjkavostima srpskog pravosuđa bavio se u seriji Deca zla, nastaloj po romanu Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu.

Emitovana je 2023. godine i Tagić je režirao polovinu epizoda.

„Nažalost je sada ta tema aktuelnija nego ikada, korupcija je kao rak koji je metastazirao u razne pore našeg društva i pravosuđe je možda najočigledniji primer.

„Ako ga ne izolujete, lečite, odsečete, on se širi po celom telu", smatra umetnik.

• Glumac Dragan Mićanović: 'Lekovito je pričati o problemima, da bi se iscelile rane'
• 'Mirotvorac', film o čoveku koji se borio protiv rata u Hrvatskoj 1991.
• Katabaza: Moj komplikovani odnos sa serijom 'Crna svadba'

Život kao kazaljka jugo floride

Pa, kako onda živi običan čovek u takvom društvu?

Slično kao i likovi iz Tagićevih serija i filmova, kaže on.

To je pokušao bez reči da dočara kadrovima iz Yugo Floride.

Telefon glavnog lika Zorana ima potpuno polomljen ekran, ali, nekako i dalje radi.

Tu je i kazaljka brzinometra starog automobila, koja se gotovo stalno kvari, ali nastavlja da ide.

„To su metafore za život koji živimo, pun je izazova i sa kojim se borimo, deluje da će u svakom trenutku da se raspadne, ali nekako i dalje radi", kaže Tagić.

Poslednju repliku u filmu ne izgovara niko od glavnih junaka, već automehaničar, koji iznova pokušava da ukloni kvar na staroj jugo floridi.

„On kaže: 'Krš, ali može još da tera'.

„U toj replici je sumirana metafora života koje živimo", zaključuje Tagić.

Pogledajte razgovor sa Stefanom Đorđevićem, autorom filma 'Vetre, pričaj sa mnom', koji takođe govori o gubitku roditelja:

https://www.youtube.com/watch?v=IArp91EUx1E

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Gledao sam hrvatskog 'Generala' i srpskog 'Đenerala' - šta su hteli da me nauče
• Intervju petkom - Stefan Đorđević: „Kada vidiš slobodu u kavezu, to te polomi“
• Koja je tajna filma „Za danas toliko"
• Intervju petkom sa Urošem Dimitrijevićem: „Daske“, odrastanje jednog milenijalca
• U slavu ljubavi: O fenomenu filma 'Svadba' iz ugla srpsko-hrvatskih parova
• Branka Katić za BBC: Kakvi smo ljudi ako nas tolika muka i nedaća ostavlja ravnodušnima
• Intervju - Boris Miljković: O Jugoslovenima, nostalgiji i Marini Abramović