Danas se obeležava Međunarodni praznik rada

Poreklo Prvog maja vezuje se za Sjedinjene Američke Države, gde su radnici vodili borbu za skraćenje radnog vremena koje je često trajalo između 14 i 20 sati dnevno.

Zahtevi za kraći radni dan išli su uporedo sa zahtevima za veće zarade. Sa razvojem industrijalizacije početkom 19. veka, radnici su počeli da se organizuju u sindikate kako bi izborili humanije uslove rada. 

Borba za kraće radno vreme ubrzo je postala deo šireg radničkog pokreta.

Federacija organizovanih sindikata SAD i Kanade, koja će kasnije postati Američka federacija rada, donela je 1884. godine odluku da od 1. maja 1886. godine osam sati predstavlja zakonski radni dan. Ova odluka pokrenula je masovne proteste i štrajkove i oko 500.000 radnika učestvovalo je u približno 1.500 štrajkova širom zemlje. Pokret je bio naročito snažan u Čikagu, gde su protesti kulminirali nasiljem na Hajmarket trgu. Ono što je započelo kao mirno okupljanje preraslo je u sukob sa policijom.

Druga internacionala, međunarodno udruženje socijalističkih partija i sindikata, 1889. godine proglasila je 1. maj danom radničke solidarnosti, u znak sećanja na događaje u Čikagu.

Prvi maj u Srbiji

Uporedo sa rastućim nezadovoljstvom u svetu, raslo je i nezadovoljstvo među radnicima u Srbiji zbog loših uslova rada, nepostojanja radnog vremena i niskih nadnica. Istovremeno je jačao mladi socijalistički pokret, tada pod nezvaničnim vođstvom Vase Pelagića. Odlučeno je da i srpski radnici već 1893. godine obeleže radnički praznik, i to demonstracijama. Zahtevi su bili isti: osmočasovno radno vreme, bolji uslovi rada i osiguranje radnika. Kao polazište demonstracija izabrana je kafana „Radnička kasina”, na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu.

Već u ranim jutarnjim časovima radnici su počeli da pristižu. U osam sati, kada je kafana zvanično otvarana, bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Radnici su nosili crvene trake sa parolom „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”, a pojavile su se i sveže sašivene zastave sa istim natpisom. Doveden je i muzički sastav koji je prethodne noći uvežbavao „Radničku Marseljezu”, piše Politikin zabavnik.

Praznik rada na ovim prostorima dobija pun značaj dolaskom komunističke vlasti, kada postaje jedan od centralnih državnih praznika.

Organizovane su velike vojne parade, najpre na Terazijama, a potom na platou ispred tadašnje Savezne skupštine i u današnjem Bulevaru kralja Aleksandra. Obeležavanja su se odvijala u znaku petokrake, srpa i čekića, kao i državnih simbola i političkog rukovodstva.

U tom periodu Praznik rada postaje neradni dan.

Ustaljuju se uranci uz logorske vatre, koji su u pojedinim krajevima ranije održavani 6. maja, na Đurđevdan, organizuju se odlasci u prirodu, a obeležavanje 1. maja podrazumeva i proslave uz piće i roštilj.

I danas je Prvi maj u Srbiji neradan dan i najčešće se obeležava boravkom u prirodi, na izletima i urancima, kao i protestnim šetnjama radničkih sindikata u Beogradu.